Za razliku od većine grčkih pesnika, pa i mnogih svetskih, koji pišu pesme o moru, putovanjima, lutanjima, kod Kavafija toga nema. Pesme o zidovima, neostvarenim putovanjima i slično, pokazuju osnovno Kavafijevo uverenje, i izričito izraženo, da je čovek zarobljen civilizacijom, koja je ogroman organizam, potpuno završen i iz koga je svaki pokušaj bekstva bezuspešan. Nema ničega što bi bilo van civilizacije, nema drukčijih ljudi, nema barbara.

I ako svega toga nema šta nam ostaje?

Grad u kome živimo, i od koga Kavafi pravi cudesnu metaforu. Za Kavafija (1863-1933) to je Aleksandrija, u kojoj je proveo skoro ceo život.