„Veoma originalno, beskrajno ljupko, i te kako potresno”, reči su Pola Ostera, koje se mogu izrgovoriti posle čitanja svake knjige Joko Ogave. „U prozi koja je istovremeno nežna i duboka, Joko Ogava je u stanju da izrazi i najtananija dejstva ljudske psihologije”, napisao je Kenzaburo Oe. Ovo je njena treća knjiga koju Tanesi objavljuje na srpskom jeziku, ne samo zato što su prethodne dve, Bazen, Profesor i njegova domaćica, doživele zapažen uspeh.

U nekadašnjem domu za devojke, pretvorenom u laboratoriju, gospodin Dešimaru, konzervator sećanja, priprema i nadgleda „uzorke”, dok naratorka ove priče, njegova poslednja pomoćnica, dočekuje klijente koji misterioznom stručnjaku predaju nesvakidašnje ostatke svoje prošlosti: kosti ptice, mikroskopske gljive, melodije, ožiljke… Pošto i sama ima povredu od jedne skorašnje nesreće na poslu, mlada asistentkinja postepeno potpada pod šarm gospodara tog nezdravog, ali neobičnog i uznemirujućeg mesta.

„Nemam želju da budem slobodna. Želim da me on zarobi u laboratoriji za uzorke.” „Hoće li gospodin Dešimaru”, nastavlja ona, „brinuti o mom uzorku”? „Volela bih ako bi s vremena na vreme uzeo epruvetu da posmatra moj prstenjak kako pluta. Uživala bih kupajući se u njegovom pogledu. Njegove oči kroz tečnost za konzervaciju sigurno izgledaju još bistrije.”