Knjiga kratkih priča Tatjane Simonović Ovaskainen, Purpurno jagnje, uvodi nas u čarobni svet muzike i provodi kroz sudbine intelektualki. Prirodno i svakako ne slučajno, dešavanja koja podsećaju na period dečje slobode i bezbrižnosti, prizvana su iz prvog lica koje doprinosi tome da se emotivnije povežemo sa junakinjom i sve doživimo ličnije. Hladna i divna, Danska je nasuprot burnim dešavanjima u rodnoj zemlji delovala kao sigurno utočište koje ne pruža previše prostora emotivnim prelamanjima, ali ostaje daleka jer se iz trećeg lica autorka opet vraća u prvo i u mladost provedenu u Beogradu, Vranju, u nešto što ne opterećuje dušu i ne dovodi do sloma, do propadanja iz nebeskih sfera u telesnu egzistenciju koja neminovno donosi starost, bol i smrt. Očigledna je senzibilnost centralne ličnosti svake od devetnaest priča i vrlo zastupljena klasična muzika kao motiv koji opominje da svim junakinjama moramo pristupiti svesni njihove slojevitosti i visokog obrazovanja. Svaka pojedinačna priča deluje kao muzička kompozicija, a reči nam poput tonova osvetljavaju tamu ostarele jedinke, vraćaju nas u nevinost dečjeg osmeha i nežne ljubavi. Žal za prošlim i motiv ostvarene majke jedini su zajednički činioci ove i njene prethodne knjige kratke proze Zgazi me nežno (2007), koja je doživela dva izdanja.