Nije li Simon Simonović ovim trodelnim romanesknim zapisom, s predgovorom, nalik klasičnoj sonati, nagovestio da, bez obzira na mimikriju glavne junakinje, i stradanje glavnog muškog junaka, ljubav zapravo ne ostaje na ovom svetu. Ona prebiva i živi na granicama nedodirljivog, nepostojećeg, izmaštanog… I čitalac lako može da dođe do zaključka da je osećaj za bol u stvari osećaj da ljubavi nema dovoljno: da ona uzmakne u slabosti, u materijalnom, u ništavnosti ljudskog postojanja. Ovaj roman, uz stalno prerušavanje glavne junakinje koja se iznebuha pojavljuje, ulazi i izlazi iz snova, premešta se u javi kao nestvarna vila, koja može da preboji svet i učini ga manje sivim i trošnim, koja se preliva s tamnih zvezda kao sam kosmos, isprekidan je zanimljivim pričama o kovaču, o Kalevali, o policijskom dosijeu, o Šeherezadi, o očevim mukama, o smrti najboljeg druga s kojim se, na fantastičan način, pred našim očima, stvara unutrašnji doživljaj glavnog junaka, koga bol upućuje u beli svet, zajedno s porodičnim zbivanjima, i onostranim, galaktičkim zvukom violončela. Simonović se u jednoj neobičnoj formi, na koji sam naslov Razno upućuje, poigrava s likovima i rečenicama, dozivajući ljubav jedne profesorke fizike, šamanke, apotekarke, istoričarke umetnosti i šta sve ne, žaleći za njom, žudeći za njom, kao za jedinim lekom, upisujući je u večnost, gotovo kujući je i izmišljajući je, kao mač na nakovnju, transponujući time njenu daljinu, kao i njihovo, zajedničko iščezavanje.