Prevod s japanskog Dejan Razić

Čajna ceremonija, aranžiranje cveća, uređivanje vrtova i umetnost stvaranja lepog porcelana stoje u pozadini ovog romana kao simboli večnog i bezvremenog u ljudskom stvaralaštvu. Nasuprot tome, ljudska osećanja su prikazana kao trenutačna, krhka, promenljiva i prolazna. U tom kontrastu čoveka i umetnosti Kavabata je ispleo suptilan i delikatan zaplet romana. Glavni junak, Kikuđi, žrtva je svojih uspomena iz detinjstva i ne uspeva da zauzme određeni stav u stvarnosti. Posle smrti oca i majke, on traga za svežom i čistom ljubavlju, ali ne može da se oslobodi mračnih uspomena iz detinjstva. Zatim se kobno zaljubljuje u bivšu ljubavnicu svoga oca, gospođu Ota, koja mu pruža most između prošlosti i sadašnjosti. Opsednuta kajanjem i osećanjem krivice, gospođa Ota izvršava samoubistvo. Posle njene smrti, Kikuđi ne može da se oslobodi žudnje za pokojnicom, ali postepeno njegova ljubav prema majci prelazi na njenu kćerku, Fumiko. Kraj romana je neizvestan pošto je i Fumiko obuzeta osećanjem krivice i nije u stanju da otvoreno prihvati Kikuđijevu ljubav.

Jasunari Kavabata (1899–1972) prvi je japanski pisac koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu „zbog pripovedačkog majstorstva koje sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha“. Izvršio je samoubistvo, aprila 1972, ne ostavivši nikakvu belešku ni objašnjenje.