Jasunari Kavabata (1899–1972), prvi japanski nobelovac (1968), sebe je opisivao kao dete „bez doma i porodice”, a postao je, prema rečima Jukija Mišime (koji je napisao predgovor za ovu knjigu) „večiti putnik”. Ostao je siroče u drugoj godini, ubrzo i bez najbližih rođaka. Rodnu Osaku napustio je 1917. i otišao u Tokio, gde je diplomirao na Carskom univerzitetu. Izučavao je klasičnu japansku književnost, posebno poeziju i prozu desetog veka. Izvršio je samoubistvo, 1972, ne ostavivši nikakvo objašnjenje.

Priča Kuća uspavanih lepotica, s početka šezdesetih godina prošlog veka, svrstava se u jedno od najboljih Kavabatinih dela. Junak posećuje javnu kuću u kojoj stariji muškarci provode čedne, ali ipak pohotne noći s drogiranim, onesvešćenim devojkama. Dok se divi lepotama devojaka, seća se žena s kojima je bio i razmišlja o starenju. U Jednoj ruci, devojka skida desnu ruku i daje je pripovedaču da je ponese na jednu noć; sledi nadrealna igra zavođenja, on pokušava da umiri strahove koje oseća ruka, dok je miluje, da bi na kraju svoju ruku zamenio njenom. Junak priče O pticama i zverkama radije bira društvo ptica i pasa nego ljudi, koji mu pružaju zadovoljstvo, iako se prema njima povremeno odnosi surovo.

Lepe i jezive, bogato poetične i vrlo osetljive, ove priče potvđuju zašto je Jasunari Kavabata jedan od najznačajnijih svetskih književnika dvadesetog veka.