Prevod s japanskog JELENA MILENKOVIĆ

Roman Vetar se diže objavljen je između 1936. i 1938. godine u nastavcima, u isto vreme kad i Kako ćete živeti? Genzabura Jošina. Veliku popularost stekao je tek u XXI veku, zahvaljujući istoimenom dugometražnom anime filmu (Vetar se diže, 2013) reditelja Hajaa Mijazakija. Iako ovaj film nije direktna adaptacija književnog dela, već pre slobodna interpretacija inspirisana njenim motivima i lirskim naslovom, značajno je doprineo ponovnom interesovanju za delo Horija Tacua, tačno šest decenija posle njegove smrti. Ova vremenska distanca svedoči o bezvremenosti Horijevih reči i njihovoj sposobnosti da iznova pronađu put do čitalaca.
U ovom kratkom remek-delu, Hori ispisuje dirljivu, suptilnu i duboko emotivnu priču o ljubavi koja prkosi prolaznosti. Smeštena u predivno, osunčano odmaralište, a kasnije u tišinu sanatorijuma obavijenog planinskim maglama, ovo je saga o dvoje mladih, čija se bliskost napaja čistoćom osećanja i neprocenjivim trenucima podeljenim u senci neizbežnog. Između šuma vetra kroz krošnje i nežnih poljubaca na planinskom vazduhu, Hori nas podseća na čuveni stih Pola Valerija iz pesme: „Groblje kraj mora” (1920): „Vetar se diže, treba pokušati živeti” – i da je svaka sekunda sa voljenom osobom pobeda nad zaboravom. Vetar se pojavljuje kao sila koja pokreće, uznemirava i prekida prividnu statičnost sveta. Dok su likovi često uronjeni u stanje mirovanja, vetar unosi element spoljašnjeg, nepredvidivog, sudbinskog impulsa. On podseća da nijedan trenutak ne može biti savršen i večan.
U nastavku ove emotivne priče, nadovezuje se novela Lepo selo, i vraća nas u blisku prošlost, gde autor upoznaje svoju buduću verenicu Ajako Jano… Ona nosi tihi odjek piščeve čežnje, vodeći nas kroz slikovite pejzaže Karuizave (prefektura Nagano) gde se sećanja, priroda i skrivene emocije pretvaraju u lekovitu melanholiju.
Ovo izdanje spaja dve nadasve poetske priče o ljubavi, prolaznosti i snazi ljudskog srca da pronađe lepotu čak i u najtišim rastancima.

Hori Tacuo (1904–1953) rođen je u Tokiju, a japansku književnost je studirao na Carskom univerzitetu, gde su mu predavači bili S. Muro i R. Akutagava. Pored japanskih pisaca, čitao je dela R. Marije Rilkea, I. Turgenjeva i A. Šniclera, francuske simboliste, kao i filozofske spise A. Šopenhauera i F. Ničea. Još kao student, objavljivao je prevode dela modernih francuskih pesnika, kao i sopstvene tekstove, u književnom časopisu Roba. Smatrao je sebe Akutagavinim učenikom, ali su na njega veliki uticaj ostavila dela Marsela Prusta, kao i pokret proleterske književnosti. Njegova kasnija dela odražavaju zaokret ka modernizmu. Hori je 1930. godine stekao priznanje za svoju novelu Sveta porodica, napisanu pod utiskom Akutagavine smrti, u kojoj je odao počast preminulom mentoru. Nakon toga, Hori je objavio niz kraćih romana i pesama, često prožetih temom smrti. Tokom jednog od svojih redovnih boravaka u Karuizavi, upoznao je svoju buduću verenicu Ajako Jano; taj period je opisao u romanu Lepo selo. Budući da su oboje bolovali od tuberkuloze, par se preselio u sanatorijum u prefekturi Nagano, a to okruženje Hori je iskoristio kao pozornicu za svoje najpoznatije delo Vetar se diže, fikcionalizovani prikaz poslednjih meseci života njegove verenice. Hori se 1938. godine oženio sa Tae Kato.