Prevod sa španskog DALIBOR SOLDATIĆ

Roman Trske i blato, jednog od najvećih evropskih pisaca Visentea Blaska Ibanjesa, nastao je 1902. godine i pripada pokretu poznatom kao naturalizam. Španske novine El Mundo uvrstile su ga među 100 najboljih svetskih romana XX veka. Ovo delo nam pruža deskriptivnu sliku prelepe Albufere, prirodne lagune u okolini Valensije (danas zaštićeni park i turistička atrakcija) prateći živote većinom siromašnog stanovništva i prikazujući transformacije karakteristične za kraj XIX veka.
Radnja romana prati staru porodicu ribara Paloma, koja živi u El Palmaru. Kroz naracije, dede poznatog kao Čiča Paloma, njegovog sina Tona i unuka Toneta, odvija se zaplet u kojem je glavni fokus na lenjom i nemarnom unuku, koga ne drži mesto. Nije ga ispunjavalo ni da životari od ribolova, kao ni da obavlja mukotrpne poslove oko gajenja pirinča, čime mu se otac bavio u poslednje vreme. I pored toga što godinama održava ljubavnu vezu s Neletom, siromašnom devojkom iz istog sela, on odlučuje da napusti Albuferu, ne javivši se nikome. Prijavljuje se u vojsku, s kojom učestvuje u Kubanskom ratu za nezavisnost, gde se pokazao kao izvrstan vojnik. Tokom njegovog odsustva, Neleta se udaje za bogatog vlasnika krčme Kanjamela, i bežeći od siromaštva u kojem je odrasla, stiče prestižan društveni položaj.
Posle nekoliko godina rat je okon­čan, i u selu se po­ja­vi­la vest da je To­net stigao u Va­len­si­ju. Njega (koji dobija nadimak Kubanac) u Pal­ma­ru dočekuju s odu­še­vlje­njem i velikom zna­ti­že­ljom. Bio je je­di­ni iz se­la ko­ji se vratio iz Kubanskog rata, živ i zdrav. Ubrzo po povratku, Tonet i Neleta, i pored velikog truda da u sebi uguše strast, ne uspevaju da zaustave svoju preljubničku aferu, koja će odrediti dalji ishod romana…

Visente Blasko Ibanjes (1867–1928) rođen je u Valensiji, a umro je u Francuskoj. Iako je studirao prava, život je posvetio književnosti, novinarstvu i politici. Njegove političke ideje liberalne orijentacije, nasleđe Francuske revolucije, kao i njegov karakter sklon sukobima, nailazili su na oštar odgovor konzervativne vlasti Restauracije u Španiji. U časopisu El pueblo, koji je osnovao, objavljivao je kritike upućene vlasti, zbog čega je više puta bio osuđivan na zatvor ili izgnanstvo. Izgnanstvo u Francusku 1890. godine uticalo je na njegovo književno stvaralaštvo, jer mu je pomoglo da se neposredno upozna sa savremenim francuskim književnim tokovima.
Napisao je brojne romane od kojih se mogu izdvojiti: La barraca (Baraka, 1898), Entre naranjos (Među narandžama, 1900), Cañas y barro (Trske i blato, 1902), El intruso (Uljez, 1904), Sangre y arena (Krv i arena, 1908), Los muertos mandan (Mrtvi zapovedaju, 1909), Los cuatro jinetes del Apocalipsis (Četiri jahača Apokalipse, 1916), Enbusca del Gran Kan: Cristóbal Colón (U potrazi za Velikim Kanom: Kristofor Kolumbo, 1929), El ca­bal­le­ro de la vir­gen (Bogorodičin vitez, 1929).