Kada njena majka emigrira u Kinu zbog posla, dvadesetogodišnja Ćizu se seli u Tokio, kod sedamdesetjednogodišnje Ginko, ekscentrične daleke rođake, u čijem trošnom domu dobija sobu na korišćenje. Tako otpočinje njen novi život sa staricom i dve mačke u malom stanu, u kom konstantno odzvanja zvuk vozova koji prolaze u neposrednoj blizini.
Živeći svoje živote u nesavršenoj simetriji, njih dve nekako uspostavljaju nelagodan, samim tim ne toliko postojan savez, često stavljan na iskušenje Ćizuinim izlivima mladalačkog besa i inata. Kako četiri godišnja doba prolaze, Ćizu se bavi nizom dosadnih poslova sa skraćenim radnim vremenom i prolazi kroz nekoliko nezadovoljavajućih veza. Na kraju, ipak uspeva da stane na svoje noge i izbori se protiv samoće s kojom se poprilično saživela. 

 

Savršen dan za samoću je dirljivo, mikroskopsko ispitivanje usamljenosti i slomljenog srca. Sa primesama surovog humora i oštrim okom za dirljive detalje, Aojama beleži bolan proces odrastanja.

 

Nanae Aojama rođena je 1983. u prefekturi Saitama u Japanu. Diplomirala je na Univerzitetu Cukuba, gde je studirala bibliotekarstvo. Po završetku fakulteta seli se u Tokio gde počinje da radi u turističkoj agenciji. U to vreme počela je da piše svoj prvi roman, Svetlo u prozoru (Mado no akari), koji je objavljen 2005. i za koji je dobila 42. Bungei nagradu. Za roman Savršen dan za samoću, 2007. osvojila je Akutagavinu nagradu, najprestižniju japansku književnu nagradu koja se dodeljuje mladim autorima, a 2009. postala je najmlađa dobitnica književne nagrade Jasunari Kavabata, za najbolju kratku priču, Fragmenti (Kakera). Nakon što je osvojila nagradu Akutagava, Aojama daje otkaz i posvećuje se pisanju. Godine 2011. objavila je roman Moj dečko (Watashi no kareshi). Sa ilustratorom Satoe Toneom sarađivala je 2016. na knjizi za decu Vataši Ocuki-sama. Njeni književni uzori su Fransoaz Sagan i Kazuo Išiguro. Dela su joj prevedena na petnaestak svetskih jezika.