Đunićiro Tanizaki (1886–1965), po mnogima najveći japanski pisac moderne epohe, još je za života postao klasik i jedan od najprevođenijih pisaca posle Drugog svetskog rata. Ova knjiga donosi sedam antologijskih priča velikog majstora pripovedanja, koje obuhvataju pola veka njegovog književnog rada. „Majstor tetoviranja” (l910) jeste sadomazohistička basna o umetniku kome se ostvaruje želja da istetovira kožu savršene žene. „Strah” (1913), priča o čoveku „s mučnom, idiotskom boljkom, jednom vrstom neuroze, fobije od voza” smeštena je u moderni gradski ambijent tramvaja i gužvi koji su podjednako uznemirujući kao i utvare iz prošlosti. Priča „Lopov” (1921) napisana je jednostavnim stilom i otkriva drukčiji poremećaj koji glavni junak priznaje („Nisam napisao nijednu neiskrenu reč ovde”). U „Pupoljku”(1922) Tanizaki zalazi u skoro nadrealnu fantaziju: Okada, kome je zdravlje isisala mlada ljubavnica, postaje žrtva strašnih halucinacija. Još jedna piščeva okrutna lepotica jeste i darovita junakinja „Šunkininog portreta” (1933), verovatno najlepša u nizu priča koje i po svom stilu i tematici otkrivaju njegovo divljenje prema tradicionalnoj japanskoj kulturi. Tema slepila – koje se u Tanizakijevom svetu često dovodi u vezu s ljubavlju – javlja se i u „Slepčevoj priči” (1931), u kojoj se slepi sluga i lepa gospodarica nalaze u najnasilnijem razdoblju japanske istorije, u XV veku građanskog rata. „Most snova” (1959) ispovest je mladića opsednutog sećanjem na majku, koje je prožeto grižom savesti.