Osim izvornošću doživljaja i pesničkih slika, autentične modernosti, te sugestivne i zvukom „obojene” reči, Kolundžijina zrelost u Zatvoreniku u ruži ogleda se i u pronađenoj formi. Ta je forma uglavnom slobodna što je, takođe, nasleđe simbolizma. Ima, međutim, ova zbirka i hibridnih formi, kao što zna i za klasične oblike, među kojima se nađe i poneki sonet („Pleme”, „Lešnik”). Oblikom su te pesme prilagođene registru unutarnjih, pa i ponornih i zaumnih prostora Kolundžijinog lirskog junaka. „Zatvorenik u ruži“ može da bude, a i jeste, figura njegove ukupne poezije. Zato je on i napisao: „Celoga života pisao sam i pišem samo jednu zbirku pesama Zatvorenik u ruži. A sve što sam kasnije objavljivao samo su ciklusi te moje prve knjige”. To je tako. U jednoj pesmi ove zbirke pesnik kaže da vojnik „zatvoren u ružu” drži stražu. Akad je već tako, „Zatvorenik u ruži“ Dragana Kolundžije revnosno drži stražu poeziji srpskog neosimbolizma. Na tom važnom mestu on je i postojan i pouzdan čuvar.