U ovoj dragocenoj knjizi nalaze se prevodi, sa starojapanskog, pesama izabranih iz „Manjošua“, najstarije sačuvane zbirke pesama koja ima dvadeset tomova i sadrži 4516 pesama.
Zbirka „Manjošu“ je nastajala u fazama i krajem osmog veka dobila je današnji dvadesetotomni oblik. Ne isključuje se ni mogućnost da je i posle toga nastavljeno njeno doterivanje do početka devetog veka. Postepenost nastajanja zbirke ogleda se i u potpunoj neujednačenosti uređivačkog postupka i organizacije poglavlja između pojedinih tomova. Najnovija pesma za koju se zna godina nastanka je iz 759. godine. To je novogodišnja pesma Otomo no Jakamoćija koji je, smatra se, dao najveći doprinos konačnom oblikovanju zbirke. Najstarija pesma za koju se pouzdano zna povod za njen nastanak jeste pesma cara Đomeija iz 629. godine. Neki istraživači su skloni mišljenju da je upravo on dao blagoslov za početak rada na sastavljanju zbirke od prvih pedesetak pesama „Manjošua“, koju oni nazivaju „Pra-Manjošu“. Između te dve pesme proteklo je ravno sto trideset godina.

Posle više prevoda japanskih (staro)klasika, kojima je zadužio srpsku književnost, Hiroši Jamasaki Vukelić izabrao je i preveo 227 pesama iz Manjošua, podeljenih u sto odeljaka i napisao komentare za svaki odeljak. Retki su prevodi iz ove zbirke na drugim, svetskim jezicima. I ne samo zbog toga, knjiga „Hiljade listova, stotine cvetova“, na srpskom jeziku, jeste kapitalno delo.