Jukio Mišima (pravo ime Kimatake Hiraoka) rođen je 1925. Posle neuspešnog pokušaja puča izvršio je harakiri 25. novembra 1970. Prvi je japanski pisac koji je u ranoj mladosti stekao slavu „živog klasika“. Svojim književnim delom, i načinom života, značajno je doprineo prodoru japanske književnosti i kulture u svet. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama, dvadeset tomova priča i isto toliko tomova eseja. Režirao je i glumio u filmu „Patriotizam“, dirigovao simfonijskim orkestrom, pilotirao borbenim avionom, bavio se japanskim mačevanjem-kendom i imao malu privatnu armiju, sastavljenu od studenata i mladih desničara, koju je obučavao, finansirao i predvodio. Njegova dela štampana su u milionskim tiražima, pre svega romani Ispovest maske, Zlatni paviljon, Šum talasa, Mornar koji je izneverio more, Žeđ za ljubavlju, tetralogija More plodnosti... I mnoge njegove priče, posebno one koje se nalaze u knjigama Smrt usred leta i Akt obožavanja, vrh su japanske i svetske književnosti.

Svakako, neke anegdote iz detinjstva i mladosti, izgleda, otkrivalačke, vredne su da budu zadržane u kratkom pregledu ovog života, ali te traumatizujuće epizode dolaze nam, što se većine tiče, iz Ispovesti maske, i ponovo se nalaze, raspršene u raznim oblicima, u poznijim romanesknim delima, prešle u red opsesija ili polazišta obrnute opsesije, konačno smeštene u onaj moćni splet nerava koji kod nas upravlja svim emocijama i svim činovima. Važno je videti te fantazme kako rastu i opadaju u duhu čoveka kao mesečeve mene na nebu. I, sigurno, neke savremene, više ili manje anegdotske priče, neki sudovi doneti naživo, baš kao neki nepredviđeni trenutni snimak, služe ponekad da se dopuni, da se proveri ili ospori autoportret tih događaja ili tih trenutaka šokova koje je dao sam Mišima. Ipak, jedino zahvaljujući piscu možemo da čujemo njihova duboka treperenja, kao što svako od nas čuje iznutra svoj glas ili šum svoje krvi.