У књигу Памћење и незаборав Предраг Протић је уврстио деветнаест својих радова о српској књижевности који се баве књижевном и културном историјом од друге половине деветнаестог до седамдесетих година двадесетог века. Поред есеја о Светозару Марковићу, Богдану Поповићу, Бори Станковићу, Петру Кочићу, Перу Слијепчевићу, Станиславу Винаверу, Милану Кашанину и Милану Богдановићу, ту су и есеји о мање познатим или полузаборављеним писцима попут Анђелије Лазаревић, Стојана Живадиновића, Јеремије Живановића и Милутина К. Драгутиновића, као и о јавним радницима попут Полита Десанчића, Лазара Нанчића и Пере Тодоровића, којима је писање о литератури било нека врста Енгрове виолине.

Мада објављени у току неколико деценија, у различитим публикацијама и различитим поводима, Протићеви есеји представљају, упркос привидној фрагментарности, једно доста целовито виђење духовних кретања код Срба у широком временском распону, објашњавају неке сукобе, заблуде и неспоразуме и дају увид у једну не само значајну, него и динамичну историјску епоху.