„Zato je poezija, to jest poezija koju volimo, ona s kojom smo se srodili i koja je postala deo našeg bića, među najdragocenijim stvarima koje nam se u životu nude. Ostajući slepi i gluvi za nju, lišavamo sebe nečega čega nipošto ne bismo smeli da se lišimo.

Ne treba pisati nikakve ‘Pohvale poeziji’, ne treba nikoga ni u šta ubeđivati. Treba poeziju čitati i s njom živeti. I treba reći šta smo razumeli i osetili čitajući je i živeći s njom; reći onima koji su prijemčivi za tu vrstu poruka, koji ne ostaju neosetljivi na to što im se neko obratio.”

Tim rečima je Dragan Stojanović završio kraći predgovor svojoj knjizi Pismo o poeziji, posvećenoj čitanju pet pesama Borislava Radovića, jednog od najzahtevnijih i i za tumačenje najzahvalnijih srpskih pesnika. „Život vina”, „Gaz i pojilo na Limu”, „Pev na ljuti”, „Mleko i med” i „Nalježići, vodi na izvoru”, pesme su koje je Stojanović čitao „više puta“, s tim što je njegovo razmišljanje „šta o njima reći u nekim slučajevima trajalo godinama“.

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi svedoče o iskusnom i osetljivom kritičaru, poduže naklonjenom Radovićevoj poeziji. Zato je zanimljiv izbor pesama koje Stojanović voli i s kojima se srodio. Posebno su privlačni svetovi koje je otkrio u ovim pesmama.