Najlepše, najgušće, najzavršenije pesme Ricove iz njegovog prebogatog pesničkog dnevnika, izražavajući njegovo akumulirano životno iskustvo, i nadu i gorčinu, bez patetike saopštavaju upravo tu njegovu osnovnu veru u čoveka. I, naravno, njegov redak pesnički dar i neverovatnu odanost poeziji. Živo tkivo ove poezije ostaje kao duhovna svojina grčkog naroda i svih ljubitelja poezije i prijatelja Grčke u svetu, one njene najbolje strane odvajkada do danas, i svih poklonika i boraca za slobodu, ne slobodu neku zamišljenu, buduču, apstraktnu, pristrasnu, već svakodnevnu, običnu, za svakog čoveka, u svakom pogledu. A to podrazumeva mir i socijalnu pravdu, da niko ne živi od tuđeg rada i nesreće, i da bez rata i bez čovek svaki, uživa u večitom povratku sunca i u svojoj radosti što ga gleda.