Preveli s engleskog: Dina Hrecak, Branislav Gojković, Predrag Milojević, Luka Semenović. Predgovor: Jovan Ćirilov

U do­ba „vi­ken­da” evr­op­ske isto­ri­je – ka­ko je Ži­ro­du du­ho­vi­to na­zvao po­sled­nje dve de­ce­ni­je pred pr­vi svet­ski rat – na raz­li­či­tim kra­je­vi­ma sve­ta ži­ve­la su i ra­di­la tri maj­sto­ra pri­po­vet­ke – u Ru­si­ji Če­hov, u Fran­cu­skoj Mo­pa­san, a u Ame­ri­ci O. Hen­ri.
Dok su Mo­pa­san i Če­hov do­la­zi­li kao iz­dan­ci ve­li­kih li­te­ra­tu­ra, O. Hen­ri se po­ja­vio u ze­mlji ko­ja je tek stva­ra­la svo­ju au­toh­to­nu li­te­ra­tu­ru, po­zo­riš­te, sli­kar­stvo i ko­ju su tek če­ka­li bo­ga­ti­ji da­ni sa jed­nim Fok­ne­rom, To­ma­som Vul­fom, He­min­gve­jem ili Ju­dži­nom O’ Ni­lom.
Bez ika­kvog pa­tri­ot­skog pre­te­ri­va­nja ame­rič­ki isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti zna­ju skrom­no me­sto O. Hen­ri­ja u knji­žev­no­sti, ka­ko u ame­rič­kim, ta­ko i u svet­skim raz­me­ra­ma. Za njih on osta­je maj­stor ma­le pri­po­vet­ke, ko­ji je osta­vio sli­ku Ama­ri­ke ko­ja je već dav­no ne­sta­la, po­ma­lo sen­ti­men­ta­lan i no­stal­gi­čan, uvek spre­man da za­ba­vi, tro­ne, iz­ma­mi su­zu, iz­ne­na­di efekt­nim obr­tom, a pri­tom se bla­go pod­smeh­ne svo­jim su­gra­đa­ni­ma.
O. Hen­ri­je­va po­pu­lar­nast je po­ra­sla po­sle nje­go­ve smr­ti, na­ro­či­to ka­da su 1913. go­di­ne, bi­la iz­da­ta nje­go­va ce­lo­kup­na de­la. Ta­da je Ame­ri­ka shva­ti­la nje­go­ve vred­no­sti i pre­pu­sti­la se nje­go­vom neo­do­lji­vom pri­po­ve­da­nju.
U če­mu je taj­na nje­go­vog uspe­ha? O. Hen­ri pre sve­ga zna da pro­na­đe fa­bu­lu, do­pa­dlji­vu, iz­ra­zi­tu, i zna da je ka­že sa­že­to, bez in­si­sti­ra­nja na po­je­di­no­sti­ma ko­je bi ne­po­treb­no pro­du­ža­va­le pri­ču.
Poseb­na spo­sob­nost O. Hen­ri­ja je da iz­ne­na­di na­glim obr­tom. Sa neš­to iro­ni­je, isto­ri­ča­ri knji­žev­no­sti ka­žu da su nje­go­vi na­gli obr­ti na kra­ju pri­če – „zaš­tit­ni znak” O. Hen­ri­je­vog sti­la. Go­to­vo da ne­ma pri­če ko­ja ne­ma ovaj za­vrš­ni obrt…