Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema nje-gove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936) nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Na srpskom jeziku, do sada objavljeno je nekoliko njegovih romana i zbirki priča: Sunce na zalasku, Kora bambusa, Ludino cveće, Nečovek, Učenica i Pandorina kutija.

Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka, i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. 

Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.
Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti…

Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje. Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku.

Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija.

Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda.

„Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“

Roman Sunce na zalasku zasnovan je na transponovanim elementima piščeve biografije. Pripovedanje u prvom licu ostvareno je na vrlo sugestivan i umetnički uspeo način, pa se zato smatra da je Osamu Dazai usavršio roman u novijoj japanskoj književnosti. Sunce na zalasku pripoveda o nestajanju starog japanskog sveta, odmah posle Drugog svetskog rata, obeleženog vremenom lomova i haosa. Majka kao prava plemkinja tiho i smireno završava svoj vek. Naodi, teški narkoman, umoran od života, nasilno ga prekida, poveravajući tajnu svojoj sestri: bio je iskreno zaljubljen u suprugu slikara, koja je opisana kao Bogorodica. Pisac Uehara, u kome ne teče plava krv, čeka svoj neumitni kraj – smrt zbog tuberkuloze. Uprkos nihilističkom pogledu na svet, koji ne iskupljuje ni ideologija ni vera, Osamu Dazai pri kraju romana ostavlja tračak poslednje nade: rađanje novog života. Dok svi umiru, jedino Kazuko, glavni lik i ujedno pripovedač romana, nastavlja da živi, očekujući dete.

Drugi svetski rat do srži je potresao Japan. Bitka je izgubljena, a američke snage su okupirale japansko tlo. Mladić po imenu Risuke, poznatiji pod nadimkom Ševa, prinuđen je da izgradi svoj život ispočetka nakon što se razboleo od tuberkuloze. Roditelji ga šalju u sanatorijum zvan „Dođo zdravlja“, gde se prepliću ljubavi, intrige, i interesi. Neuspeli pesnik Kapore, stidljivi student Trska, medicinske sestre Masa i Take – Ševa, zajedno sa svima njima mora da se izbori sa očajem, ali i nenadanom lakoćom i slobodom koju im je doneo kraj rata.

Šta preostaje u Pandorinoj kutiji kada se ona otvori? Osamu Dazai, veliki i kontroverzni japanski pripovedač, autor Nečoveka i Ludinog cveća, u jednom od poslednjih dela koje je napisao, daje nam odgovor na ovo pitanje…

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca.