Предговор САША РАДОЈЧИЋ

Последња књига Симона Симоновића објављује се постхумно, из заоставштине. Песник је стигао да оформи једну целину, на којој би, вероватно, да је имао времена, још радио пре објављивања, и која је носила привремени наслов Минђуше. Начелно, рад на поезији се никада не завршава, него се прекида, намерно или, као овде, без намере, као једно ново стање ствари. Приређивачи рукописа су одлучили да га наслове по једној лепој песми — После свега, и тај наслов добро кореспондира са насловима ранијих књига. У овој књизи постоји више песама са насловима који припадају истом значењском регистру: „Као да ме није било”, „Као пред сам крај”, „Даље нећу”…
У тим насловима, као и у Симоновићевом настојању да истовремено држи под контролом и изражава сумњу у текст својих песама, може се препознати, иронијски умањен и померен, одјек исказа да је оно што остаје у домену песничких компетенција.
Једном ранијом приликом, основне црте Симоновићеве поетике формулисао сам низом ставова: да је Симон Симоновић урбани песник који се не задовољава веристичким приказивањем градских призора, да је он ангажовани песник чији исказ се не може функционализовати у дневнополитичке пароле, да је песник који говори из наше савремености али не престаје да буде привржен завичају, и да је песник привржен завичају који не подлеже заводљивој идеји о повратку архаичним завичајним језичким средствима.