Mori Ogai (1862−1922), istaknuti japanski književnik, jedan je od nosilaca modernizacije u Japanu krajem 19. i početkom 20. veka. Njegov roman Divlja guska objavio je Tanesi 2014. Za jedan broj svojih dela inspiraciju je nalazio u socijalnim i moralnim obrascima lojalnosti i samopožrtvovanosti samurajskog Edo perioda (1603–1868). Koristeći teme iz ranije istorije, sasvim aktuelne i u njegovo vreme, Ogai se trudio da istakne sve ono što je smatrao uzorom ponašanja, insistirajući i na kritici negativnih pojava u društvu. Tako su nastale priče koje je on nazvao rekiši šosecu (pripovetke sa istorijskom tematikom), a najvažnije iz tog opusa odabrane su za ovu zbirku. Knjiga počinje pričom „Zaveštanje Okicu Jagoemona“, koju je Ogai napisao kao reakciju na ritualno samoubistvo (đunši) generala Nogija Maresukea, povodom smrti cara Meiđija (1912). Ovaj čin je prizvao prošlost i doveo u pitanje savremene stavove Japanaca prema životu, smrti i ličnoj odgovornosti. I „Porodica Abe“ za temu ima đunši, ali nagone samodestrukcije i samopožrtvovanosti opisuje u sasvim drugačijem svetlu, otkrivajući najskrivenije kutke čovekove duše. Okosnica „Krvne osvete na Gođiingahari“ je opsednutost krvnom osvetom. I u njoj, ali i u pripovetkama „Starac i starica“ i „Poslednja rečenica“, likovi snažnih žena ističu se odanošću, poštenjem i slobodoumljem… Našem čitaocu priče Morija Ogaija zanimljive su zato što bacaju novo svetlo na životne stavove Japanaca iz ranijih vremena, naročito ratnika ‒ samuraja.