Spolja naizgled sasvim stabilnih i čvrstih obrisa, ova poezija je iznutra sva u promeni, u prepletu i preobražaju. Šta se to menja i prepliće u pesmama Petra Cvetkovića, šta se dovodi u vezu, šta se unutrašnjom snagom preobražava? Susreću se i prelaze jedan u drugi načini govora i smisaoni slojevi koje taj govor aktivira, prepliću se epohe, nanosi kulture, svakodnevno i efemerno se smenjuje s večnim i univerzalnim, deskripcija s dijalogom, čisto lirski pasaži se amalgamišu s narativnim i refleksivnim deonicama. Zato i može da se kaže da najprepoznatljiviji činilac Cvetkovićevog pesničkog sveta nije ovaj ili onaj tematsko-motivski oslonac, ova ili ona odluka o formi koja će biti zadana tekstu (iako, razume se, i ti oslonci i te odluke učestvuju u uobličavanju ukupnog lika ovog pesništva i svake pojedine zbirke), nego upravo njihova međusobna susretanja i razmena, neprestano kretanje govora i smisla.