Miodrag Pavlović (1928-2014, Novi Sad) nam je iz svoje nemačke razdaljine, gde duže boravi, podario novu pesničku knjigu, vrlo kultivisanu i uklopljenu u srpsku i evropsku tradiciju. Neobičnog naslova Takozvani mrtvi potvrđuju na najbolji način da autori u poznim godinama stvaraju zrelu poeziju. Ne samo da je u punoj meri potvrdio, on je pokazao još nešto: da su pozne godine izuzetno plodonosne i za njegovu poeziju.

Obnavljajući se formalno, Pavlovićeva poezija se upravo ovom knjigom približila onom njegovom pevanju i mišljenju posle Drugog svetskog rata. I dok su ranije mit, predanje i kultura bile središnje teme, ovde religiozna motivika vrhuni iskrom nepatvorenog božanskog duha. Sav ovozemaljski život, punijeg i uzvišenijeg smisla, prozračen je vizijom spasenja, izbavljenja, otkrovenja, ali i vizijom završne forme. Pesništvo u knjizi Takozvani mrtvi uzdignuto je iznad stvarnosti, do ideala sveopšteg sklada s božanskim, u potpunoj saglasnosti sa svetom iznad sebe.